Mr Katarina Đorđević, vanredni profesor Odseka za likovne umetnosti Fakulteta izlagaće svoje radove u Likovnom salonu Doma kulture u Čačku u periodu od 06. do 19. februara 2013. godine.
Zagonetke letnjeg predvečerja
Ranije radove Katarine Đorđević pamtim po naglašenom belegu koji se na njena platna uselio nošen vetrovima sa Levanta i tajnama koje je ona spoznala tumačeći drevna persijska iskustva tajanstvenih likovnih lavirinata. Na ovoj pak izložbi, aroma Orijenta je i dalje i te kako prisutna, no, slobodan sam da ustvrdim da je ovog puta pečat orijentalnog hedonizma došao sa mavarske strane. Kao da je na ovoj izložbi podizala svoju Alhambru, el hala el hambra (crveni zamak) i okitila je čempresima, mirtom i ruzmarinom. Blagostanje Alhambre, kao i gradskih celina Granade, Kordobe i Sevilje, odisale su blagošću i spokojem sve do surove odluke kastiljanske kraljice Izabele da iz Sevilje i Granade progna Mavre, a iz Kordobe Jevreje Sefarde i da definitivno katoličanstvu iskopa duboke temelje na jugu Španije.
Još dok sam se u ateljeu upoznavao sa njenim novim slikama, tražeći „ključ“ za njihovo tumačenje, jednako sam razmišljao o moći anticipacije koju poseduje dobar broj slikara, ali i o božanstvenoj snazi da se sugestijom i persuazijom likovnim simbolima rekonstruiše vreme koje je za nama, zatim sve ono što je viđeno i pohranjeno u sećanju sa neočekivanim ukazivanjem u trenutku kada ga najmanje očekujemo. Zaista nijedan predmetni znak ne identifikuje poznate obrise kupola od sadre iz Alhambre ili ne nudi šedrvane koji kao hor slavuja u Heneralifskim vrtovima slave vodu koja obilato dotiče sa Sijera Nevade, a kojoj su Mavri pristupili kao božanstvu. Ne. Stoga sam u pomoć pozvao Omara Hajama, tog majstora anakreonskih razbibriga i uživanja u čarima života i vina koji je pred nekim sličnim vrtovima Heneralife zabeležio:
„U aleji ruža sa kapima rose
Hor slavuja peva, trče noge bose
A noćima vidim zvezde koje ćute
I mrak tvoje raspuštene kose!“
Nijedna Katarinina slika se ne hvali predmetnošću ili pričom koja ima kraj ili početak, one imaju slutnju koja traje i aromu koju su vetrovi doneli sa Levanta i Orijenta. Kod Omara Hajama je reč zagonetka, a kod Katarine boja i chiaro-schuro koje nose sobom neku davnu, a pažljivo čuvanu tajnu koju Đorđo de Kiriko dobro objasni sentencom „E quid amado, nisim quod aenigma est“ – A šta da volim ako ne volim zagonetku?
27. 06. 2012. godine
Miodrag Anđelković